Pari neka luda noćna instalacija. Ko legići za divove. One kockice šta se slažu u sve živo: dvorce, svemirske brodove, tvrđave, pumpne stanice, mostove…
E, baš o mostu se i radi! Došli smo vidit kako ga inžinjer Balić i pedeset Debeljakovih hajduka dižu.
Pričali smo van već: “Brodosplit” je podizvođač grčkome “Avaxu” i na budućoj stonskoj obilaznici na Pelješcu radi čelični raspon mosta dugog 480 metara. Primostit će tisni i plitki zaljev, izravno povezat dva tunela – Polakovicu i Supavu, svaka po malo više od 1200 metara – i izvest cili promet s Pelješca, ili ga uvest na poluotok, kad sve bude gotovo. Tamo negdi prid kraj godine, piše Slobodna Dalmacija
Ali, bez brige, već ovoga lita vozit će se ipak priko velikog mosta, koji su napravili Kinezi, i najvećeg dila novih peljeških cesta – neke radi “Strabag”, neke ovi Grci – do nadomak Stona, odnosno čvora Prapratno, di će se vozila vraćat na poznatu staru cestu kroz drevno misto opasano kulama i zidinama. Jedino će možda teretni promet morat na granicu i Neum. Da ne čine gužvu na Pelješcu.
Dobro, ajmo na stonski most radi kojega smo i došli. Nikidan su škverani digli prvu i najdužu od ukupno šest čeličnih sekcija na betonske stupove. Najviši se propinje četrdeset metara u arju. Segmenti su još litos napravljeni u brodogradilištu u Splitu i na gradilište u mistu Broce dovoze se remorkeron i maonon.
U sridu je bija na redu drugi segment. Od ukupno šest. Šezdeset metara čelika teškoga 350 tona. Megamasa, brate. Ko da Kreš i Žuvi pivaju: “Kad bicepse stisnen, majica mi puca, danas bildan leđa, a sutra ću prsa…”
– Ovo bi komodno moglo ić na National Geographic, one “Megastrukture”…
– Već smo bili na History. Kad smo radili one brane. Vrata Venecije. Za spasit je od mora – govori nan škveranin Milan Simić, voditelj horizontalnog transporta na gradilištu.
Jer, ima i voditelj vertikalnog transporta, samo je čovik taman bija u priši. Još se nije znalo oće li se dizat ovi drugi segment ili će se pribacit za sutra.
Činilo se da je srida gotova. Reka bi Aleksa Šantić, veliki mostarski pjesnik, “Sunce tone, dan se kloni”, dok u Stonu zvono zvoni.
– Vitar diktira. Jučer je puvalo sto na sat na osan metara visine. Mo’š mislit koliko je onda bilo gori. Sad kalaje, pa ćemo vidit – tumači nan inž. Andrija Petrović i pokazuje na veliku škversku dizalicu “Manitowoc”, maksimalne nosivosti 750 tona.
Kad bude dizala ovu sekciju s cilin ovjeson, a to je sve skupa 390 tona, mamutica od dizalice bit će teška 820 tona, zajedno s dodatnin kontrapizon. Hm, mi van dođemo ka tukci za sve ove “Bob Graditelj” đireve – piz, kontrapiz, grana, kran, elementi strojeva, otpornost materijala i slično, ali triba priznat da metalci u pelješkome noturnu izgledaju moćno.
Evo, naprimjer, Anđelko Zuban. Iz Neorića. Ko Asanović. Jedva je sta u kabinu manite dizalice na gusjenicama. Čin je mrvu zakrene, trese se zemlja pod nama. Nije zajebancija.
– Ima i traktora s većon kabinon od ove! Dizaličar san u škveru dvadeset godina, ali ovo je mrcina. Sve mi je na joystick, jedan od jačih strojeva u regiji. Vidit ćeš ako sad krenemo…
Inžinjer Balić je Napoleon, on zapovida. Ovi put nije tija puno govorit. Kucnija je čas za odluku. Miri se vitar, gledaju na vrhu krana one male kacjole šta se vrte kad puše. Skoro su stale. Gleda se i Windy, češka aplikacija za surfere, kaže Balić da je najpreciznija, imaš sve i za svaku mikrolokaciju.
Stiska se mrak, kacjole se skoro ne vrte i defakto je bonaca. Nema se šta čekat i ko zna šta će bit opet sutra. Pali reflektore i diži u zrak most kod Stona. Sad je sve u Zubanovin rukama. Da ga vide neorićke djeve, a i one iz drugih općina, ne znamo koja bi odolila. Nego, Zuban je ženjen i naše ludosti ne padaju njemu na pamet. Toki-voki prislanja na uvo, pažljivo sluša komande.
Krenija je uzgor noćni express. Okolo se sjatili mištani. Taljanci takve zovu “umarelli”. Vidili ste ih sto puta. Obično su penzioneri, ruku sklopljenih na leđima. Šetaju, vižitaju, komentiraju vrime, divlje vozače, politiku. U našem slučaju radove na gradilištu. Nisu nezadovoljni. Jedino se mrvu plaše otrovnih isparenja iz goriva, oksida, monoksida i slično. Velikoga prometa iznad glava i da će in stara cesta u mistu ostat izorvana. Jedini put doma in je kroz gradilište.
Zuban ne pušta joystick, bilo piturana sekcija penje se gori. Svitli u tmini, obasjana reflektorima. Škveranin Vladimir Pažanin, voditelj radova na gradilištu, lipo nan tumači šta se sve događa oko nas:
– A vidi kako se crveni potporna skela pod svitlon. Bi li virova da u tome stupu, na kojemu će privremeno ležat dio čeličnog raspona koji Zuban upravo diže, ima priko 120 tona?! Rastavljenu smo je doveli iz Splita na barži. Eno na drugoj obali leži još jedna u dijelovima…
Da pišemo za časopis Društva tehničara i inžinjera, lako bi sad mogli nakitit pet strana, ali u dnevnoj novini je tisno ko između obala koje veže stonski most. Samo telegrafski: Ivo Mušura iz “Avaxa” reka nan je da su dali gas do daske, opisa je šta se sve radi na dilu pelješke trase koji oni vode, da i tuneli napreduju dobro, čvor Prapratno isto i da bi obilaznica Stona mogla bit gotova u jedanajsti misec.
Noćni express radija je prinapregnuto i diza dobru uru i po vrimena. Ne bi Nikola Pešalov bolje! Zubanu se orosilo čelo, a kad je sekcija sila na svoje visoko misto, popustija je pritisak i inžinjeru Matku Baliću. Da ne mislimo kako je sve to pizdarija, evo šta nan je reka:
– Konstrukciju ove dužine i težine, na ovu visinu i u ovakvin uvjetima, kad je i pet metara brzine vitra u sekundi previše, na mistu di uvik puše, nisu radili ni malo jači frajeri, malo dalje odavde. Škverski specijalisti radili su elaborate i proračune na priko iljadu strana, da bi se sve ovo diglo u zrak na siguran način.
Kapa doli, da bi iko rič reka.
Zuban je ugasija mrcinu, a Balić i pedeset hajduka odahnili.
Govorimo mu:
– Stvarno pari neka luda instalacija, svitli u noći…
– Al mi nismo ludi?!
Ugasila su se svitla. Sve je to otišlo malo u Ston. Most je osta sam u mraku. Svitli samo poruka na mobitelu. Debeljak šalje
palac gori. A kad je kritika, ne šalje ništa. Ušuti se.
‘U dvadeset centi smo kroz kanal prošli, čupavo je bilo…‘
Nije van to finćukasti gliserić za šminkere i glumce, a nije ni Đoletov remorker, ‘stavi misli u prazan hod, stresi zvezde ko dudove i polako nasuči brod na te plišane sprudove’. Kako ne… To je više traktor, da duboko zaore more!
Izdaleka ga sinjaš, od njega se žešće žari samo vražja glava. A nema ga šta vidit, ni dvadeset metara u dužinu.
Eno ga, čelon upire baržu u tisnome kanalu između betonskih stupova budućeg mosta Ston. Nadilo mu ime ‘Storione’. Jesetra, po naški. Ko će znat nese li kavijar, ali se zato s tereton nosi ko veliki: iz splitskoga škvera tegli maonu ‘Goliu’ i velike čelične sekcije koje Debeljakovi metalci onda montiraju gori na te stupe.
Barba našeg crvenog tegljača je kap. Marijan Matković. Iz Maloga Lošinja:
– Iman ja dvadeset godina navigacije, većinon na tegljačima. Ali san i ribar, sigurno petnaest godina, iman koćaricu, eno mi je doma. Pusta birokracija i nameti vezali su mi je za kraj. I šta ću, vezivanje za bitvu ne plaća račune. Mora san sebi odrišit ruke i evo me sad ovde.
Govori čovik da dosad nije vozija velike sekcije za mostove, ali velike brodske sekcije nisu mu strane. Vozilo ih se iz Splita i Rijeke u škverove na sjeveru Italije.
– Kako je prošla ova manovra, tisan je i plitak kanal?
– Ka kroz pirju! Vitar smeta, uvik puše, a i kurenat je jak. Između ova dva pomorska svitla, crveno i zeleno, imaš 22 metra, to je put. A barža s odbojnicima široka 21 metar. Tisno! I šta se još pokazalo: jedno svitlo, ovo crveno, u temelju ima betonski blok četri puta četri metra na dubini od 2,5 metra. Znači, nije više put širok 22, nego 18. A mi nakrcani i s gazon od 2,60, deset centi od dna.
– I šta ste?
– Šta bi, mirili smo vanka puta, između zelenoga svitla i obale: dubina 2,8! Prva liga, tuda smo se i provukli, u dvadeset centi smo prošli, čupavo je bilo.
Šest je članova posade na remorkeru, dva su Slovenca – jedan Petar Kavo iz Izole, govori da ima još tri miseca do penzije, tuče more već četrdeset godina – tri su Taljanca, ništa ih nismo razumili, i na mostu naš kap. Matković.
Još će par putovanja učinit, triba i ostale sekcije iz Splita dovest, a onda i vratit nazad veliku dizalicu.
Navigacije iz škvera do gradilišta nadomak stonske solane ima 24 ure. Težak je tegalj, velike su sekcije i triba se čuvat vitra. Zato se drža kraja: između Brača i obale, prođu Makarsku i Podgoru, pa vataju Ploče, onda između Orebića i Korčule do Stona, odnosno Broca. Tegljač nosi ciparsku zastavu, ali je gazda Talijan. Građen je 1966. godine, ali je lani obnovljen. Dosta rade oko Venecije.
Damir Tolj
Tom Dubravec/Cropix